Početna strana prezentacije
UDRUŽENJE ŠPANSKI BORCI 1936-1939
ASOCIACION BRIGADISTAS YUGOSLAVOS 1936-1939
Početna strana | Istorija | Dolores Ibarruri La Pasionaria | Pesma Dušana Matića
Naši Španci | Sećanja | Pismo CK SKJ 1984
Koča Popović | Lazar Latinović | Lazar Udovički

 


"Guernica" - Ulje na platnu - Picasso (1937)

Španski građanski rat je naziv za oružani sukob koji se od 1936. do 1939. godine vodio u Španiji između demokratski izabrane republikanske vlade i različitih levih skupina na jednoj, te desničarskih nacionalističkih pobunjenika na čelu s Fransiskom Frankom (Francisco Franco) na drugoj strani. Pristalice republikanaca videle su Španski građanski rat kao borbu između ''tiranije i demokratije'' ili ''fašizma i slobode'', a Fransisko Franko kao sukob između ''crvenih hordi'' komunizma i ''civilizacije'' odnosno tradicionalnih vrednosti Španije. Ovakve dihotomije predstavljaju pojednostavljivanja jer su obe strane imale raznovrsne i često suprotstavljajuće ideologije unutar svojih redova. Među nacionalistima su se nalazili fašisti, karlisti i legitimni monarhisti, španski nacionalisti i većina konzervativaca, a na republikanskoj strani stranke centra i levog centra, nacionalisti Baskije i Katalonije, socijalisti, komunisti, trockisti i anarhisti različitih ideologija.

Uzrok rata nalazi se u društvenim i političkim previranjima koja su pogodila Španiju nakon proglašenja republike 1931. Tim previranjima je dala doprinos i velika svetska ekonomska kriza, koja je radikalizovala veliki deo španske radničke klase. S druge strane, pokušaji republikanskih vlada da nezadovoljstvo suzbiju reformama izazvali su reakciju među konzervativnim delovima španskog društva, pogotovo među zemljoposednicima, katoličkom crkvom i vojskom. Ti procesi eskalirali su u štrajkove, demonstracije, atentate i druge oblike političkog nasilja za vreme vlade koalicije desnice i centra 1934-1936, koja je nakon izbora u februaru 1936. zamenjena vladom Narodnog fronta, ujedinjene političke stranke levice i centra. Nova vlada je teško sprovodila reforme i imala je velikih problema da održi mir, s obzirom da su u mnogim krajevima Španije anarhisti samoinicijativno preuzimali vlast nad fabrikama i javnim institucijama, a konzervativci su se reformama odupirali sprovodeći vlastiti teror.

Pobunjenici, na čelu s generalom Sanjurjom, 17. jula 1936. pokušali su da izvrše državni udar na novoizabranu vladu. Pod njihovu kontrolu pali su mnogi veći gradovi Španije ali ne i Madrid i Barselona što je prouzrokovalo nastavak građanskog rata. Ubrzo nakon što je general Sanjurjo poginuo u avionskoj nesreći komandu nad pobunjenicima nacionalistima preuzeo je general Fransisko Franko.

 


Federico Garcia Lorca
Jedna od prvih ž
rtava Frankovog terora

Franko je, kao vatreni zagovornik fašizma, od samog početka primao direktnu vojnu pomoć od faąističke Italije i nacističke Nemačke. Nasuprot tome, Engleska, Francuska i SAD odlučile su da se ne mešaju u sukob. One su od Lige Naroda insistirale na osnivanju Neintervencionističkog Komiteta, koji je zabranio pomoć svakoj od zaraćenih strana. Međutim, Nemačka i Italija nisu prekinule slanje pomoći, a Republikanci su počeli dobijati pomoć od SSSR i sve većeg broja dobrovoljaca (Voluntarios de la Libertad), poznatih pod zajedničkim imenom Internacionalne brigade. Tokom rata, preko 35.000 žena i muškaraca došlo je u Španiju iz svih krajeva sveta da se bore u Internacionalnim brigadama. Prema nekim procenama, skoro polovina od tog broja je poginula u Španiji. Oko 1700 Jugoslovena došlo je u Španiju iz svih krajeva Jugoslavije, ali i iz različitih zemalja Evrope i iz Severne Amerike.
Rat 1936. Nacionalisti su zauzeli trećinu Španije, dok su republikanci držali industrijske zone, veće gradove i prestonicu Madrid. Nada da će se rat brzo završiti nestala je kada su nacionalisti zauzeli glavnu pomorsku bazu u Ferolu ohrabrivši time nacističke zemlje Evrope da pomognu Franka, koji se 1. oktobra proglasio državnim vođom. Kao odgovor slobodoljubivog dela sveta, 22. oktobra osnovane su Internacionalne brigade. Drugu veću pobedu nacionalisti su ostvarili osvajanjem Toleda 27. septembra. Nacionalisti su u oktobru započeli osvajanje Madrida koje se završilo 23. novembra iscrpljenošću obe strane i stabilizacijom fronta. Italija i Nemačka priznale su Frankovu vladu 18. novembra.

Rat 1937. Tokom januara i februara Franko ponovo pokušava da osvoji Madrid ali bezuspešno. Prvo učešće Internacionalnih brigada kao organizovanih borbenih jedinica bilo je na frontu kod Jarame, u odbrani Madrida. One su se pokazale kao odlučujuće u sprečavanju pada Madrida dok se front ponovo nije stabilizovao. Dva dana nakon što su nemačke vazdušne trupe bombardovale Gerniku (što je bio prvi put u istoriji ratovanja da se ciljano bombarduje civilno stanovništvo van neposredne ratne zone), Frankove trupe ulaze u potpuno srušen grad. Vlada pokušava da uzvrati ponovnim zadobijanjem Segovije primoravajući Franka da udalji svoje trupe od Madrida. Uprkos padu Bilbaoa vlada je uspela da stvori jak protivnapad u okolini Madrida. Nakon toga Franko krajem oktobra zauzima Gijon u Asturiji čime uspešno završava rat na severu zemlje. U međuvremenu, 28. avgusta Vatikan priznaje Franka.


Mapa iz knjige "Španija moje mladosti", Lazara Udovičkog, 1997

Rat 1938. Jedan od značajnijih sukoba tokom 1938. odigrao se oko prevlasti nad gradom Teruel, dvomesečna borba završila se pobedom nacionalista. Teritorija koju je držala vlada presečena je 14. aprila na dva dela prodiranjem nacionalista do Mediterana. Vlada je pokušala da zatraži mir ali je Franko zahtevao potpunu predaju tako da se rat nastavio. Vlada je započela jaku kampanju za pridobijanje svojih teritorija u bici kod Ebra (Ebro), 24. jul - 26. novembar. To je bila poslednja velika ofanziva republikanaca koja se završila vojnim uspehom. Povlačenje nacionalista iz Ebra nije rešilo poslednje ishode rata. Krajem godine Franko je uzvratio invazijom na Kataloniju. Internacionalne brigade su svoje poslednje učešće imali u odbrani Republike u Kataloniji. Njihovo povlačenje iz Španije u Francusku, gde su odmah poslati u logore, dogodilo se pre pada Barselone.

Rat 1939. Franko je objavio kraj rata. Nacionalisti su osvojili Kataloniju tokom prva dva meseca 1939. Francuska i Engleska vlada priznale su Frankov režim 27. februara. Samo su Madrid i nekoliko drugih uporišta ostali pod vlašću republikanaca. Profašističke sile unutar Madrida osigurale su njegov pad pod okrilje nacionalista 28. marta. Narednog dana predala se i Valensija koja je držana u okruženju nacionalista tokom dve godine. Pobeda je proglašena 1. aprila. Jugoslavija i Meksiko su bile jedine zemlje koje nikada nisu priznale Frankov režim. Diplomatski odnosi sa Španijom su obnovljeni tek posle smrti diktatora.

Različite procene govore da je u španskom građanskom ratu poginulo između 500,000 i milion ljudi, što taj sukob čini jednim od najkrvavijih u modernoj evropskoj istoriji. Samo manji deo je poginuo u ratnim operacijama, dok su većina bili žrtve masovnih pokolja koje su nad ideološkim protivnicima činile prevashodno fašistički orijentisane snage generala Franka.

U prvoj posleratnoj deceniji, Frankova diktatura je bila brutalna. Učestvovanje na bilo koji način u odbrani Republike, ili čak samo sumnja u anti-frankovsko raspoloženje značilo je smrt bez suđenja. Kasnije se to razvilo u praksu zatvaranja svih političkih neistomišljenika. Ekonomska izolacija se završila dosta brzo, pošto je Frankova Španija primljena u Ujedinjene Nacije 1955. S obzirom da je kulturna izolacija potreba svakog represivnog režima, Franko je ovakvu politiku sprovodio do kraja, i prekinuta je tek nakon Frankove smrti 1975. Iako je Španija od tada bitno napredovala, španski građanski rat i skoro četiri decenije Frankove diktature je u kolektivnoj psihi tamošnjeg društva ostavio ožiljke koji i dan-danas utiču na njenu politiku i kulturu.

Uroš Marković

 

Kontakt:
email: yuinterb@yuinterbrigade.org
Vera Stojanović 011 245-9381
Milo Petrović pmilo@sbb.rs